Moj prva drugarica se zvala Dzenita. Ne secam se da sam imala bilo kakvih prijatelja pre nje. Obe smo imale cetiri godine i druzile smo se do polaska u prvi razred, kada se ona odselila. Ni uz sav napor ne mogu da se prizovem njen lik, znam samo da je bila cutljiva, mirna i poslusna. I da je njena mama vozila zelenog « Ficu ».

Posle nje su u moj zivot usle Belma, Selma i Alma iz susedne zgrade. Jedan dan tako stojimo svi u dvoristu, i Belma veciti vodja parade kaze – Ja znam novu igru svi koji su muslimani neka dignu ruku. Stojim ja tako, pojma nemam sta im to znaci, vidim svi dizu ruke pa i ja. Bilo mi je stalo da me Belma voli i da i ja budem deo njene ekipe,oni su svi isli u skolicu a ja nisam, osecala sam se kao autsajder. I tako dignem ja ruku kao i svi ostali kad kaze Belma – Ne, ti ne mozes, ti nisi nasa ! Jesam, kazem, jesam, cvrsto ubedjena da ko god da su ti muslimani da neizostavno moram postati jedna od njih. Ona ne odustaje, kaze, nisi pa nisi, ti ne mozes ! Odem kuci placem, kazem mami – Oni kazu da ja nisam muslimanka a ja jesam, i ne daju mi da se druzim s njima. Mama me gleda cudno i kaze –Pa dobro, mi i nismo muslimani…e sad jos vise placem i pitam kad ce tata da dodje, jer kod tate sve i uvek moze i on bi mi sigurno dao da budem muslimanka !

Posle toga znala sam ko su muslimani jer je tata jasno kao dan objasnio da : muslimani jedu mirisljave i ukusne somune s uljem i ljutom paprikom, a da mi jedemo cesnicu pogacu, i da oni kazu « carsija » a mi « grad ». Zakljucila sam da je definitivno mnogo privlacnije biti musliman jer : 1)mozes da se igras s Belmom 2)vruci, meki i mirisljavi somuni su mnogo ukusniji od cesnice i jedu se citav mesec a ne samo jedan dan 3) nisam znala nikoga ko je govorio da ide u « grad » umesto u « carsiju »

Onda su se stvari promenile pred kraj prvog razreda, u odelenje su dosla neka deca iz Hrvatske, iz Vukovara. Kazu tamo kod njih rat. Hrvatska je na moru, nemoguce da je tamo rat, kaze mi Selma. Mirsad zvani Mido izjavljuje da u slucaju rata kod nas on ce kod nane u Banja Luku koja ce da mu sprema tufahije. Jedno vece u goste nam dosli Golubovici s treceg s onim Dejanom sto pljuje drugi decu. Cujem posle mama kaze tati – neka bolan, da se zdruzimo s njima malo, samo smo mi i oni Srbi u citavoj zgradi...Golubovici nastavljaju da dolaze, mama sestru i mene salje da kupujemo konzerve po citavom gradu. I to ne one crvene konzerve Coca-Cole sto smo donosili iz Londona zajedno s Mars cokoladama, neko neke zelene i plave ribe i pastete. Jedan dan neki koncert u gradu, na vrata lupa teta Beba s treceg i kaze mami, pucaju s Holidej Inna. Stojim ispred TVa gledam masu kako bezi, cuju se pucnji...Holidej In mi je uvek nekako licio na neku tortu -kao ono zuto patispanj a braon cokoladni fil...na televiziji neki oficir nesto prica...mislim na svog tecu Mirka, mog omiljenog tecu, vojnika sto dolazi kod nas u vojnom zelenom dzipu i ima sve one sarene znacke na kaputu. I njegov je vozac mladji od tatinog i pusta nas da ulazimo i gledamo dugmice u kolima.Pitam mamu gde su Jeca i tetak Mirko, mama kaze da su „evakuisani“ na sigurno. Kazem da su kod Jece dve moje Barbike i bolje bi joj bile da je i njih „eKavuisala“. Mama kaze idi u sobu, nema danas nige napolje, ovo se zakuvalo...

Uvece kod nas dolaze tatine kolege, mamini s posla, stric, tetke...Cujem kako strikan kaze tati, nemoj da se igras glavama dece svoje, vidis sta se desava, hajmo u Srbiju pa ako se sve ovo smiri lako cemo da se vratimo. Neko podrzava, mama pravi kafu s tetkom u kuhinji i onda tatin sud – Ti Ranko boga ti ne raspiruj ljude! Kakva Srbija? Pa ti si u Beogradu samo na Marakani bio! Sta cemo mi u Srbiji? Ja nigde ne idem, pa nasi su ovde vekovima, svi nam i oca i djeda znaju, ja nasem ocu na obraz da pljunem necu! Cuj njega da odem pa posle da se vratim! Pa ko ce nas da dira, i zasto? Pa s pola tih laprdasa sto oruzjem masu smo u skolu isli, nema od tog rata nista, nista kad vam ja kazem! Svima nekako laknulo, zveckaju case za konjak od ceskog kristala i mljacka se Rozen torta...

Posle par dana tata se nije vratio s posla. Nema ga dva dana, mama zove sve moguce po gradu, niko ga nije video. Tata cesto putuje nije mi cudno da ga nema, nadam se da ce mi doneti novi Swatch sat. Drugog dana predvece neko lupa na vrata, mama nas skriva u orman. Nakon toga mama zove nekoga u tom Beograd, pita jel to generalstab, trazi generala T. Predstavlja se i kaze neko tudje prezime, to na T. (sestra i ja u cudu!),  gotovo placno kaze – ja sam kcerka generala Jugoslovenske armije (sestra i ja se becimo od cuda, pa deda Vlada je lekar!), zet nam je pukovnik B-ic, suprug mi je nestao, sad su nam na vrata dolazile Zelene beretke ja zahtevam da pricam s svojim ocem (kasnije nam je mama objasnila da je deda Vlada bakin drugi muz a da je nas pravi deda oficir i da zivi u Beogradu). Nege pred zoru dosao je tata, pogledao u mamu i samo rekao –idemo. Bled, tih i odsutan. Mama uzima neku kovertu iz fijoke i tako izlazimo iz stana, sestra i ja jos u pidzamama.Tata vozi u tisini, staje na barikadama, mama vadi nesto iz one koverte iz fijoke, negde nas ni ne zaustavljaju. Dolazimo na Pale, stajemo ispred neke kafane, dolazi vojni dzip, prepoznajem tecingo vozaca. Zora, mirise suma okolo, toplo. Planinska vikendica na Palama, u kuci smo s jos cetiri porodice. Dolaze vesti od neznanog deke u Beogradu, organizovan je konvoj UN da nas doprati do granice, do Zvornika. Letnje vrelo jutro, dva bela oklopna vozila s plavom zastavom i mi u sredini. Zaustavljaju nas u nekom planinskom gradicu, vidim imaju bazene, kazu ne moze konvoj dalje u okolnim selima predhodne noci bio pokolj. Dolazi neki covek i place, on je iz Milica, tamo su sinoc upali muslimani. Mama i tata razgovaraju s ovima s plavim beretkama, okupljaju se ljudi, mama nam kaze eno tamo supermarket idite kupite sebi nesto slatko. Dovode nekog decaka cija su roditelji ubijeni predhodne noc, on bio kod druga tu u gradu, ima tetku u Beogradu pa da ga mi povezemo... dolaze vojnici, neki od njih placu, vecina cuti, gledaju u zemlju. Nakon par sati ponovo krecemo, decak sedi izmedju mene i sestre, cuti, ne prica, ne place, tata nam stavlja svoju jaknu preko glave i kaze – nemoj da vidim da je neko od vas troje pomolio glavu dok ja nisam dozvolio, mama nam dotura cokoladu i sokice na slamku, decak nista ne uzima. Vozimo se tako, vrucina je, u zraku neki miris paljevine...U Zvorniku se pozdravljamo s onima iz belih vozila, prelazimo most, tata kaze – Deco, ovo je Srbija!

U Beogradu smo registrovani kao izbeglice Medjunarodnog Crvenog krsta. Dzenitu, Belmu, moju baku, i mnoge druge nikad vise nisam videla.